Man on fire

Danas sam bio na sajmu knjiga. Moj omiljeni hepening koji se, na zalost, odrzava samo jednom godisnje - stvarno ne vidim bolji nacin da covek provede nekoliko sati za 150 dinara koliko kosta ulaznica. Ne moras nista da kupis, dovoljno je da se prosetas, da mastas sta bi mogao pazariti jednog dana kad budes imao nesto kinte (ta mastanja te teraju da radis, da se trudis, da ne odustajes, i te knjige kad ih kupis kasnije, kad nabavis novac, mnogo vise vrede, jer se secas koliko si ih zeleo), kafa iz automata je odlicna i nezaobilazna kao i porcija krofnica sa kremom koje unaokolo prodaju oni likovi u crvenim majicama. Imaju isti ukus kao i prosle godine, mmm. Stvarno ne znam da li su mi dobre zato sto su stvarno toliko dobre, ili zato sto ih jedem na sajmu knjiga koji toliko volim. Naravno, neki nezdravi rostilj posle sopinga na sajmu je nezaobilazan, da bi uzitak bio potpun. :) Secam se kada sam tek pocinjao da radim, i onda sam blejao po sajmu bez para i mastao o tome kako cu jednog dana da kupujem knjige, i da biram, i da vukljam punu torbu knjiga kuci sa sajma, da ih slazem na policu i... To mi se desilo prosle godine (sve sem dela sa policom, jer to nemam). Potrosio sam veci deo honorara za spot koji sam tada radio na razne knjige. I nije mi zao. Sreca ne traje zauvek. Sreca traje jedan kratak vremenski period i onda to stanje srece postaje normalno stanje stvari, i onda vise nisi srecan - zato covek treba da nauci da sto vise uziva u sitnim stvarima koje ga usrecuju i da zivi od jednog do drugog takvog "happy checkpointa". Samo tako, mozda nekad mozete sebe nazvati srecnim covekom, ako pronalazite male, sretne trenutke za koje mozete ziveti, bez obzira na generalno lose stanje u kojem se mozda nalazite.

Nesto su mi ovih 365 dana prosli prilicno brzo, jer se savrseno dobro secam, do sitnih detalja, knjiga, mirisa, boja, ljudi i dogadjaja sa prethodnog sajma. Eh. Kupio sam neke MISTER NO stripove (moj omiljeni junak; uvek sam voleo realistican pristup njegovim dogodovstinama, nije bilo natprirodnih sila i ostalih budalastina, cesto je dobijao po labrnji, stalno je muvao neke cice), i 2 knjige ADRIAN MOLE. :) Imam prve dve. To su omiljene knjige mog caleta i mene, "Dnevnik Adriana Mole-a" je cista klasika, hehe. I trazim da kupim LORD OF THE RINGS (veciti san da to imam, jos otkako sam kao klinac citajuci HOBITA otkrio epsku fantastiku i bio fasciniran) - dvoumio sam se izmedju srpskog i engleskog izdanja; pocele su opasno da mi se svidjaju knjige na izvornom jeziku, porazavajuce je koliko se gubi sa prevodom. I nadjem u British Councilu LOTR, znatno jeftinije nego u IPS-u, isto izdanje, ali ... Neki meljov je kupio part II!! Znaci, mislim, koji ce mu ochin samo drugi deo! I imaju prvi i treci, i nema drugog - kakvo razocarenje. A i oni, nabavili su samo je'an primerak, mis'im, budalastina. Grrr. Necu bre da dajem onim palavanderima iz IPS-a pare za nesto za sta znam da moze jeftinije. Drkadzije. Ici cu jos jedared (minimum) da osmekam, mozda nadjem negde drugde jos, sta znam.

I onda, tako sretan i umoran, sam poslagao sve sto sam kupio na krevet, listao, citao i mirisao stranice koje su sveze izasle iz stampe, dok nisam zaspao, te se probudio u pola noci bez zelje da dalje spavam. Pustio sam MAN ON FIRE, film za koji mi je Vili pricao jos onomad da je dobar. Cim sam video TONY SCOTT-a kao rezisera, odma' sam se obradovao (mnogo ga vise volim od njegovog drkadzijskog buraza Ridley-a), jer nije za dzabe LAST BOYSCOUT medju top20 mojih omiljenih filmova ikad. :) I naravno, odusevio sam se. Film od 2 sata i 20 minuta sam odgledao bez predaha, bez pauze. Zakucan sam od uvodne spice, feenomenalnom i brzom flashy montazom (ima onih koji ne vole "taj jebeni spotovski emtivijevski izgled" - nek jedu govna), muzikom, nekonvencionalnim (za TONY SCOTT-a konvencionalnim) radom kamere, kratkim zumovima, kamerom iz ruke, upotrebom dugih objektiva, odlicnim scenariom u kome su se svojski potrudili da jako kompletno portretisu glavnog junaka i uopste odnose izmedju svih aktera (mislim da su sasvim, sasvim uspeli u tome), iskusnom upotrebom boja, iii...Ma ne znam, pric'o bi sad dok...pardon...pis'o bih sad dok mi prsti ne okvrgave, ali nema smisla, ko ce citati tolika slova. :)

Kad smo vec kod montaze (koja mi je jaako vazna, u tudjim i mojim radovima; stalno se trudim da se usavrsavam), provalio sam sta mi prija. Kada nesto montiram, da ostavim nekoliko dana da se malo ukiseli, da dobije smek, da iskulira u glavi, da zaboravim na rezove, da se oslobodim materijala skroz, da malo izlapi... I onda, kad opet uzmem da montiram, oko je nekako sveze, a mozak se oslobodio onog "moram da ubacim ovaj kadar, jer je tako zajebano bilo snimiti ga" i razmislja samo u kontekstu pravljenja dobrih, zanimljivih, uzbudljivih i ne-dosadnih rezova cak iako to znaci da neke stvari koje su coveku drage moraju da se zrtvuju. Zato pauziram sa montazom BAD DAY-a, evo vec drugi dan. Sutra opet pocinjem.