I'm only happy when it rains

Mislim, meni stvarno ne smeta kisa, niti mi je ikada smetala. Ponekad stvarno uzivam da skvasim obucu i krajeve nogavica, te se nakupim malo zime, tumarajuci po kisi sa walkmanom i uzivajuci u gradu koji tone u mir i tisinu, koju opet poneki put lomi onaj shhhhhhhhhhhh zvuk kada automobil projuri po mokrom asfaltu. Ne znam kako nekom moze kisa da pokvari raspolozenje? Ako dopustimo da nas obicna voda koja pada odgore sprecava u naumima, kako cemo izaci na kraj za nekim mnogo ozbiljnijim problemima u zivotu? :) Mozda kako smo stariji, sve se vise tripujemo: ah, kako sad skvasiti cipele od mnogo hiljada dinara, kako ukaljati nove replay farke koje su placene petocifrenim dinarskim iznosom. :) Posmatrao sam klince u naselju... Igraju se...Pocinje kisa... Niko od njih se ne pomera... I dalje se igraju...Niko nije trepno...Heheh... Ne boje se vode, normalno... Ne znam...

I sada, podignem malo roletnu i u bari koja se nalazi ispred mog prozora uvek mogu da vidim da li kisa pada, rominja, promiche ili je pak stala, s tim sto se ovo zadnje nesto poslednjih dana retko desi.

Ali, ovo je po prvi put da mi stvarno smeta kisa. Sto? Zato sto bih voleo da zavrsimo film, ali, ako kisa ne stane i ne grane sunce bar 7-8 dana - ne znam sta ce da se desi. Ne mogu vise ni scenario da menjam jer smo vec snimali po suncu neke scene tako daa... Verujem u miholjsko leto! :)